Deusdiesov

Sećate se onog goluba što sam pričao onomad sa njim?

E, ja mu bio rek’o: “Brate, ti ne postojiÅ¡, kapiraÅ¡?”

A on samo odgovori: “Cogito ergo sum”.

Ebote!

Onomad sam išo za Beograd. Dabome, išo sam u amerikansku ambasadu, treba vizu d uzmem. Sad, tamo sam se zadržo sat vremena. Izlazim iz ambasade, ona jebena fascikla puna pišljivih papira koji mi nisu ni trebali, ispade mi na sred trotoara. Opsujem. Neki lik pored se nasmeja. Htedo da ga bijem, al neću, velim, u glavnom gradu sam. Šta sad, treba da me prošvirca heklerom i kohom? Neću, znam ja da vi volite da pišem, ebeš ga.

Sedo u kafić da popijem sok. Jabuka, naravno. Dadoše mi neki kurac, suvog sadržaja minimum 8%. I tu opsujem. Sad se nije niko smejo.

Nego bre, zazvoni mi mobilni. Nikoga ne boli kurac za mene, pa se začudi. Pa znaÅ¡ kad mi mob. zazvonio poslednji put? Odlepim ga ja, jebiga, srastao uz nogu i one gaće Å¡to sam obuko. Ostao poklopac za baterije prilepljen. Boli, sunce li ti, plastika se topi na meni. Al zvoni on i dalje, ne da se. Dunem onaj ekran, ode pe’-Å¡es’ slojeva praÅ¡ine i vidim, piÅ¡e, “Adam”. Deda. Sa mobilnog me zove na mobilni. Usro sam se, reko, ko li se sad obesio pa da ga skidamo?

- Alo Adame?
- E…crko mi televizor.
- Dobar dan deda, kako si?
- E…dobro, si čuo?
- Čuo sam, ajd, danas ću da svratim.

A ne mili mi se. Selo mi na 40 km od onog brloga gde ja živim, a tamo autobus nije ni izmišljen još. Ništa, pali kola pa saobraćaj.

Stižem u selo, gde mi deda objasni da je roknuo grom i od tad tv ne radi, ne zna zašto. I ja se upitah. Stvarno, cepi grom u glavni vod, i pregori uključeni TV, što to? Ebeš ga, u Kragujevcu mislim da nema nijedan normalan TV servis, pa nek ga nosi u Rekovac, šta da mu ja radim?

- Sineeee, oćeš sladoled?

To me pita moja sedamdesetpetogodišnja baba. Otkud ona, aman, zna šta je sladoled?

- Odakle ti bre?
- Pravila sam!
- Auu sine…ajd daj, pa ako se usmrdim, vi me izgorite u kreču
- Ćuti tu, ne lupaj!

Nije loš onaj sladoled, pravo da ti kažem. Jedem ja, a baba se ubacuje

- Sad sam pravila sa mlekom, Mileva mi rekla onomad da mog’ i sa vodom, al meni ne ispaÅ¡e lep…Joooj, razočarao me. A ja stavila kiselu vodu, pa možda zbog toga…

Sunce ti jebem, samo mi stade ruka, oči izbuljih. Jebote, pravila sladoled sa kiselom vodom.

- Baba…
- Molim sine?
- A da nisi pravila ovo sa kiselim mlekom?
- Å to sine, jel mnogo kiseo?

…

“Ajde, bre, piÅ¡i neÅ¡to skorije”

“E, batice, napiÅ¡i neÅ¡to na onom svom blogu, full je, ono”

Ma da se nos’te bre. Ja piÅ¡em ovde, pre, izgibo’, niko ni coment da ostavi. ÄŒitate, tobože? Ja gleam posetu, nigdi nikoga, kom da piÅ¡em? Ja se nadao to će sad posetu da privuče, pa roknem gore pri vrhu reklamu za novi Vip paket, dobijate sex gratis, pa mi pare daju. A ovako piÅ¡i, a ovde da lipÅ¡em gladan. Kapira li neko od vas smrtnika da svako moje pisanje zahteva:

- 1 flašu Hello soka, multi-vitamin (nikako narandža)
- Kesu čipsa
- Kukurus, šećerac, a ako je loš, ispeci ga
- Palačinke, princes krofne ili čupavce
- Kevu koja će sve to da pripremi i stavi na astal

Jel znate da sad uopšte ni ne jedem čips?! I kako sad da pišam, ovaj, pišem? A pravo da ti kažem, ni nemam inspiraciju.

Ajd, saću da piÅ¡em neÅ¡to. Gledaj gor’.

Prvo: jebiga, nisam piso dugo. A znaš i što. Jeste, nisam ja 5.00 još od marta pa sad piši, rokaj. A-a. Moram sutra da odgovaram da dobijem 3 iz hemije, ebala me.

Pazi, jeo sam, tušnuo se i došo u sobu. Roknem dugme od te vea, upali se. Ugasim plamen, roknem ponovo, uključi se. Ajd dok se ja skinem, obavim neki poso, jelte, će da naiđe nešto manje šugavo na programu.

Naravno, nema niÅ¡ta. Jebem ti, tražio sam ovaj kabal Å¡to povezuje Pi Si i Te Ve sat vremena, i evo joÅ¡ ne mogu da ga naÄ‘em! Oću da gledam Star Trek. Izgleda nema od tog k. niÅ¡ta. Odjednom (suddenly, plötzlich) na Diskaveriju počinje Ameriken ÄŒoper. Skačem preko stolice, prelećem, radim premet strance (”zvezda”), padam na krevet, grabim daljinac i menjam kanal. Mogu da odahnem, ali samo na kratko, jer moja potraga pri kraju nije.

Tražio sam po nekoj raspaloj kutiji; nisam našao kabEl, al sam našao - kicu! Jeste, buba kicu. Gledam, dal da je roknem. Neću, šta me ona skrivila. Onda se setim moje babe, eh da je još uvek tu, al nije, sad je u selu, sad već verovatno i legla, kako mi velila, dok sam bio mali, da kica oće da uđe u uvo i da te izjebe tu. Ne da meni moja baba mira. Moram da je roknem.

NaÄ‘em se pred jednom velikom moralnom dilemom. Roknuti, ili ne. Ako je ne roknem, kad mi uÄ‘e u uvo, i crknem, baba mi neće dati mira, kad mi se pridruži (pu pu, pomer’ se s’ mesta). Al’ ako je roknem, javiće mi se kica u san, neću moći da spavam.

Uzmem jedno blokče, ona se popne na nj, ja da je roknem kroz prozor, ona pade. Ja opet, ona pade, Ja opet, ona pade. Opsujem joj mater. Ona se pope, i polete, i sama kroz prozor.

P.S. Ako je iko čitanjem ovog bloga stekao utisak da slušam GRAND ili slični kurac, UJEBAO/LA si se debelo. (Kao npr., Ana). Slušam Rock/ Hard Rock/ Industrial i malo Metal

Skoro sam se neÅ¡to jebavao po bolnici. Treba da primim neku vakcinu protiv hepatitisa be, u tri doze. Onomad, joÅ¡ u novembru 2007. i decembru iste sam primio, jelte, prvu i drugu, sad ide treća, il’ sam se zajeb’o? Enivej, trebao sam da primim treću, 7. maja ove godine, al’, moÅ¡’ mislit, zaboravio sam, ko bi reko.

Malo Å¡to sam zaboravio da treba da primim, no i to ‘DE treba da idem. Jeste, u bolnicu. Gde, jebote? Kroz maglu se prisetih da je u pitanju ordinacija sa desne strane, u dečijem. Srećom, pa u nekom Å¡ugavom dokumentu pisalo da je Dr. Nada u pitanju, stoga je moj bistri mozgić odlučio da pogleda na timetable gde & kad radi lekarka Nada.

Eskivirao sam zadnja 3 časa, odo’ da primim vakcinu. Radi doktorka do 13h, jebeÅ¡ ga. Valjda…

Odem, za divno čudo, sad se Marfi prevrće u grobu, potrefim smenu i ordinaciju. Blabla, svlačim rukav, jedna sestra veli “skini se ceo, vakcina odskora ide u dupe”, ja je pogledam, popreko, ona se ukenja i pobeže. Lekarka: niÅ¡ta.

- Je li, dečko, a jel’ si ti kupio vakcinu?
- …ne…?
- Treba da kupiš. Idi to apoteke i kupi, pa se zatim vrati.
- Učiniću tako. Zbogom.

U apoteci radi gospoÄ‘a u godinama, khm baba khm, i kaže da ima neki shit tj. vakcinu, al’ da je rok istekao o aprilu 08. E sad, ona je to tako lepo rekla da sam ja ukapirao da rok ističe ZA mesec dana, a ne da je istekao PRE mesec dana.

- ZnaÅ¡, da ne bude posle da sam ti prodala lek kome je istekao rok, znaÅ¡…
- Pa nije mu istekao rok.
- Pa kao da nije, Å¡ta, mesec dana, ako oćeÅ¡…
- Aaaa, neka, fala. Ne bih ja još da lovim večno.

Utek’o.

U drugoj apoteci me poslaše ponovo kod lekarke da proverim naziv leka. Blah, nepotrebno drkanje. To je taj lek. 660 denarija.

Vakcina mi je data. Živ sam i zdrav, ko što vidite.

Poenta ove priče jeste da su lekarke prilično ljubazne, bez zajebavanja.

Došli su praznici. Ptice cvrkuću, sunce sije, deca se igraju napolju. Nema škole. Bake farbaju jaja u raspalim čarapama sa nekim travkama. Mame farbaju hemikalijama. Decu boli kurac. Glavno je da će da se tucaju.

Moj ritual za svaki veći praznik podrazumeva tuširanje. Došlo i to vreme. Bojažljivo proverih tuš, rekoh jednom pauku da se pomeri. (vidi ovo). Nije me poslušao. Ja mu rekoh još jednom.
A-a, ni makac. Krenem po novine da ga opičim, onako, ljucki, kad ubrza. Ode u back-up kućicu.

Pustim tuÅ¡ jedno pola sata da ide voda, da istera onu koroziju Å¡to ostala tu. IÅ¡orao sam se, i uÅ¡ao u kadu. Zanimljiv osećaj, K’o da pijeÅ¡ vodu, pa isprosipaÅ¡. Onako, mlaka vodica. Uzmem Å¡ampon da metnem na kosu, kad imam Å¡ta da vidim - nema Å¡ampona! Kako, bre, u 3 lepe materine, ima samo 3 godine kako mu proÅ¡ao rok? Ma sumljivo mi neÅ¡to, teÅ¡ka ona boćica. Ima, garant.

Uzmem neke makaze što stajale tu, isečem ono na pola, a moj šampon se pri dnu skoreo. Ništa, malo H2O će to da popravi. I bi tako, nastade opet onaj stari, dobri, tečni šampon. Smrdljiv, malo, doduše.

Negde pri sredini kupanja, čujem neki čudni zvuk i poče da mi bude vruće za noge. Gledam, da se nisam upiÅ¡’o, al’ niÅ¡ta ne vidim od one silne vode, ne vidim koja odakle ide! Mada čini mi se da nema žutog nigde.

A ovo već počelo da peče. Sine, vidim ja, keva uključila mašinu, a ova izbacila vodu. Devedeset stepeni prostog molekula počelo je da pravi opekotine II stepena u predelu mojih tabančića. Jebem li ti sunce, kad sam skočio.

ZavrÅ¡ih ovu moju avanturu, bar Å¡to se vodenog dela tiče, i izaÄ‘oh iz kade. Zamalo da izginem. Kad, ja da se obučem, zaboravio sam gaće da ponesem, bizon jedan rogati. Å ta da radim, jebote? Keva gleda TV, videće me odma’, čim izaÄ‘em. Srećom, moj genijalni um naÅ¡ao je odmah soluciju: upotrebiću stare gaće. Bilo je malo teže navući ih, poÅ¡to se skorele skroz i prilagodile se mom obliku dupeta, pa mi se sve neÅ¡to
čini da im sad čudno što me nema. Sirote, znam kako im je. I ja se tako osećam.

Navukao sam te stare gaće, i otiÅ¡’o u sobu. Otvorio fioku sa gaćama. Malo sam se guÅ¡io ustajalim vazduhom iz te fioke. Taman da presvučem, al’ neće. Gledaju me ove gaće, pa samo Å¡to ne kažu “Nemo’, Bogdane, molim te”. Gledam ja nji’, gledaju oni mene. “Neću”, velim.

I eto, još mi prave društvo.

Odavno, bre, nisam niÅ¡ta pis’o. Dabome, dobro pretpostavljaÅ¡ sine, nisam im’o vremena. Pravio neke sajtove, jebavao se i tako to. Ae da ti pričam Å¡ta bilo u skorije vreme. ÄŒek samo da vidim kad sam izd’o onaj zadnji post. A, četvrti april. U sine, proÅ¡lo 3 nedelje, jel? Å toÅ¡ta se izdeÅ¡avalo. Izgubio sam bio novčanik, bio bez istog dobrih pet-Å¡es’ dana, kad se ‘ladno javio jedan lik, veli da ga naÅ¡ao. ÄŒiča neki. Alal mu kurac impotentni.

ÄŒuo sam za neku kurvu iz medicinske, pa velim da je isprobam. I taman, kad ona izaÄ‘e u novine. Sunce li ti, kres’o je neki budžovan, N.N., pa je roknuo, a ona ga prijavila policiji. Budala, sad niko neće da je kara. Al’ dobro, zabole me.

U Å¡koli dosadno.

Opičila neka kiÅ¡a sinoć, jebem li ti sunce, u sred grada sam bio. A znaÅ¡ kako, krenem bez kiÅ¡obrana, velim sebi “Koj će ti k bre Bogdane kiÅ¡obran, vidiÅ¡ da pripeklo?”. Nisam lag’o, stvarno, kad sam krenuo, usijala zvezda. Al’ jebaga, tamo negde kod pozoriÅ¡ta, ček’o sam drugaricu. Kad roknu brate…PljuÅ¡ti, prÅ¡ti. Oseća se onaj miris užarenog asfalta, u Å¡to volim to. Dobro, da ne davim, pokis’o sam.

A juče pre podne, gubili hemiju, otiÅ¡li Marko i ja na burek. Bruka, prvi put u životu ulazimo u buregdžinicu pored Å¡kole. Baba neka peče, poče da sere neÅ¡to, k’o sve babe, dabome, a mi ćutimo. Tek sede ona pored nekog lika, dvaes’ dve-tri godine, i poče da priča:

- Ja bre ne razumem ovu državu, ovu vlast, u pizdu materinu! Men’ to ne mož’ niki da objasni. Pa bre imamo Å¡tampariju novca, Å¡to ne iÅ¡tampamo milione, da podele ovom gladnom narodu?! Pa da naplaćujem burek pe’sto dinara, da živim bre i ja! Pa nek i isprosipaju po ulici da kupi narod pare.

Jebem li ti sunce. Malo posle, kaže ona “Ja, kad sam u sretno vreme bila u Grčku, platila sam bundu deset ‘iljada maraka. To ti k’o sad sto ‘iljada evra”.

Pojedosmo burek, bež odavde u tri lepe materine…

Htedoh da napišem neki shit na ovom blogu, sad sam već zaboravio šta, kad vidim titri mi nešto svetlo. Šta ti je, mislim se, osa te ujela? Kad vidim neko malo govno u ćošku, pomera se, ko da lebdi, al nije, hoda, vidi se. Pauk. Gledam, dal da ga spičim sad il kasnije? Suviše sam lenj da ustanem sa ove znojave i smrdljive stolice, ae kasnije ću, kad krenem na spavanje. A ako zaboravim, upašće mi pravo u usta na spavanju, i lipsaću. Ae sad.

Odem po neku svesku, šta ti ja znam, da ga opalim, onako, ljudski. A on će:

- Nemoj bre, koj ti kurac?
- A bre?
- Šta ti smetam, što si som, što da me spičiš?
- Koji je bre kurac vama životinjama? Prvo golub, sad i ti!
- Ma goluba si tripovao, sećaš se?
- A tebe kao ne tripujem…Å ta radiÅ¡?
- Evo, rolam neke muve i to…ti?
- PiÅ¡em neki shit na netu i tako…
- A, ae posle ću da vidim, nije mi lap top sad tu…
- E, ne kenjaj.
- E, ne me spičiš, žiVa?
- Važi brate, nego…ae potrudi se da mi ne upadneÅ¡ u usta na spavanju?
- Ma neću, koj ti je, šta cvikaš bre!
- E kul si. Ae vozdra! Cepaj te muve…
- Ćozdra!

Čuo sam pre neki dan, od Urketa čini mi se, da su ubacili novu verziju WordPress-a. Ulogujem se na ovaj shit - sve staro, negde u kOdu nađem da je verzija 2.3.3 aktuelna, tako nešto. Kad, eto ti ga sad, maločas se ulogujem, i imam šta da vidim - redizajniran admin interfejs, bogami lepo, lepo. Neka nebo plava boja. Ama zajebi ti admin interfejs, da vidimo šta ti imaš da ponudiš, osim što mi oduzimaš par sati da se naviknem? Pederu! Ne odgovara. Jebiga, ipak je to samo mašina.

Kakav sam majmun, umesto da budem organizovan i sve tako dečko za ugled, ja imam, pa do sad sigurno jedno 50-tak e-mail adresa. Naravno, od toga je bar 40 ugašeno, a od preostalih 10 bar 6 ne koristim. Kreten.

Skoro sam preusmerio par svojih e-mailova na jedan, glavni. Oću kao da budem uredan. A znam da od ta posla nema ništa. Obožavam GMail, ima strava SPAM zaštitu i sranja.

Da ne preteram, al dnevno mi stigne jedno 30 mailova. Ne brišem poruke, fala bogu, pa ih u inboxu sada imam oko 10 iljada. A znate li kako proveravam te mailove? Select Unread - Mark as Read. Eventualno ako mi neki subject privuče pažnju, al to je retko, ko će meni još da piše? I što, generalno gledano? Pa mislim stvarno. Imaš brate moj broj, pošalji mi SMS, imaš moj MSN i ostalo, valjda ti nije ušao onaj virus od skora. Pa me kuckaj. Meni mail uglavnom šalju ovi tzv roboti, tj. sajtovi, registracije, newsletters i govna.

Boli me znaš šta.